Представници Управе Ивановског ообласног одељења међународне организације „Руски фонд мира“ узвратили посету Удружење родитеља „Вера, Нада, Љубав…“

1. Азева Галина Тимофевна, председник
2. Курочкина Наталија Викторовна, члан Управе

Поред договора о даљој међународној српско-руској сарадњи одржан је састанак са представницима – Дери – Покрет за живот Србије – где су гости из Русије ближе упознати са радом ове организације као и њиховим ставом о сарадњи са Русијом.
Потрудили смо се да гостима из Русије покажемо што више Београд као и Спомен парк Ослободиоцима Београда убијеним 1944. године у борбама за Београд као и Споменик подигнут руским добровољцима у Првом светском рату.
За њих је то све ново јер је ово била прва њихова посета Србији а најјачи утисак за њих је био сусрет са члановима породица убијених на Космету као и са самим српским жртвама који су их упознали са терором који се и данас врши над Србима на Косову и Метохији.

Свој боравак  у Иванову искористили су и за сусрет са представницима „Руски фонд мира“ чији је председник Галина Тимофеевна, која је организовала пријем делегације код градоначелника Иванова, Александра Станиславовича, са којима је постигнут договор о даљој сарадњи, а пре свега на проналажењу оних који су борећи се у саставу српске војске током НАТО бомбардовања и у ранијим ратовима погинули у Србији.

Представници Удружења родитеља „Вера, Нада, Љубав“ су градоначелнику Александру Станисавовичу поклонили књигу „Јунаци отаџбине“ у којој су и подаци о руским војницима погинулим на Кошарама 1999. године а он је подржао договор и обећао сваку помоћ на реализацији договореног.

Грб Иванова

Зоран Влашковић: Утихнуо пакао Кошара

Новинар приштинског листа “Јединство”, који живи и ради у северном делу Косовске Митровице, Зоран Влашковић, једини је који је после дванаест година, био на тлу Кошара, на самој српско-албанској граници, прешао дубоко на албанску територију, сликао, написао текст о томе, али сем његовог листа, ни једна београдска српска новина којој је текст послао није хтео да објави репортажу. Према званичним информацијама 9. априла 1999. године, на овом делу садашње границе СРЈ, започела је копнена операција НАТО, ОВК и Војске Албаније, где је погинуло 60 припадника ВЈ, 150 припадника терористичке ОВК и три страна држављанина.

На Кфоровом путу “мачке”, како је саобраћајним знацима означен пут Косовска Митровица-Србица-Пећ, каже Влашк0вић, кренуо је са пријатељем у највећој тајности и илегално на 150 километара дуг пут према Јунику и карауле “Кошаре”, која је на 1.600 метара надморске висине. Овај гранични прелаз према Албанији, остао је запамћен по биткама које су се водиле између припадника Војске Југославије са једне и припадника ОВК,НАТО и регуларне војске Албаније уз подршку НАТО авјације.

До одласка Влашковића, овде није крочила српска нога. А, није крочила од 9. априла 1999. године, када је караула пала у руке ОВК. Албанци из Јуника, Батуса, Маје, Поношевца, Морине и других села на западном ободу Метохије заклели су се те 1999. године, после одласка ВЈ речима: “Ketu koma e shkijeve kurr ska me shkel” (Овде српска нога неће крочити никада).Срби сигурно до сада овамо нису навраћали а крајем 2009. године, покушали су новинари “Преса” из Београда, који су са дозволом и пратњом косовске полиције стигли до Јуника, са намером да посете Кошаре. Пресрели су их Албанци цивили који им нису дозволили да наставе пут. Тада су им рекли: “Са Србима само ватра и крв…”. Власт косовске полиције истог момента је бачена под ноге, а српски новинари су остали необављена посла.                                                                                            Новинар приштинског листа „Јединства“, који живи и ради у северном делу Косовске Митровице, Зоран Влашковић, једини је који је после дванаест година, био на тлу Кошара.

Опасно путовање

Безебедност Срба у овом делу Дукађинија (Метохије) је никаква али и Албанци ноћу избегавају релацију Косовска Митровица-Србица-Пећ, због могућих пресретања Албанаца из Дренице и пљачки у овом делу Космета. Али, и поред свих таквих околности одлучили смо да уз велики ризик и без пратње посетимо Кошаре, и то баш пролазећи кроз Дечане, Јуник и Батусу, где се више од деценије не чује српска реч. Тако је писао Зоран Влашковић, новинар “Јединства”, један од ретких, који извештава о збивањима на Космету, који је одлучио да остане на Космету и који је обишао за нешто више од једне деценије готово сваки крај на овом делу српске земље и све навео у листу “Јединство” и у књизи коју је објавио о својим путовањима и запажањима о животу после окупације Косова.

Пролазимо кроз Рудник у Србичкој општини пуним албанске омладине. Не устручавам се да снимам ни тајно. Затим пролазимо кроз центар Ђураковца у којем је са леве стране забарикадирана српска црква. Центар Пећи врви од света. Пијемо еспресо у хотелу “Метохија”,  који је приватни, али коме власник још није успео да промени натпис. Имамо евро валуту.Знамо да је динар овде двоструко опасан.Крећемо, аутом на којем су КС таблице преко Дечана за Јуник. Нико и не сумња да је у аутомобилу српски новинар који креће тамо, где је изречена заклетва новокомпонованих Лека Дукађинаца, да српска нога никада неће крочити у рејон Кошара. Поред пута свуда велики споменици изгинулим члановима УЧК.У центру Јуника велики споменик “Команданту са Кошара” Агиму Рамаданију… Овде још увек има полусрушених камених кућа, оних чуваних кула са пушкарницама али и велелепних нових кућа. Јунику је важио у оној великој Југославији као највеће село са 12.000 становника. У току 1999. године, ово село је упамћено, када се као пријатељ УЧК Ричард Холбрук, пред камерама изуо и сео у турски сед са до зуба наоружаним албанским терористима из оперативне зоне “Дукађини”.

Не заустављамо се због било какве евентуалне сумње и настављамо пут за Батусе, а грешком продужавамо асфалтним путем за Морину. Долазимо до самог граничног прелаза некадашње карауле ВЈ Морина, која је у рушевинама од огромне количине бачених НАТО бомби. У повратку од Морине за Батусе, успут је ресторан “Тропоја” (име града у Албанији). Враћамо се у Батусе. На самом скретању у велико село, настањено само албанцима, ограђена је оаза споменика погинулим припадницима УЧК.Онда се кроз центар села,са тек неколико пролазника провлачимо скоро незапажено пут Кошара.Изнад Батуса пут за Кошаре, прво иде левом страном потока, а онда се пролази десном, присојном страном. На путу утабани снег и лед. На километар издан села одрон је однео део пута у ширини од пет-шест метара. Нема ни теореске шансе да продужиимо аутомобилом. Одлучујемо, да возач остане у аутомобилу а ја са пријатељем, чије име нећу помињати, одлучимо да наставимо пет колометара пут до Кошара, по снегу, без пратње, са мноштво одрона и сталним успоном. Забрињавају нас упозорења закована на стаблима дрвећа на сваких педесет метара са обе стране поред пута “Rezik nga minat” (Опасност мине), али и потпуна дивљина. Унапред смо обезбедили мобилне картице 044, како би могли да комуницирамо са возачем. За сваки случај. Опасност максимална, заштита никаква.

Положај карауле Кошаре на мапи

Овде престају Кошаре.

Караула као из филма страве и ужас без  крова и дрвених и прозора.

Остала је само цигла  док је један   крај   поклекао  од силних   НАТО бомби

Илегално у Албанију            

Забрињавају нас упозорења закована на стаблима дрвећа на сваких педесет метара са обе стране поред пута“Rezik nga minat“ (Опасност мине), али и потпуна дивљина.

У снегу, остаци трагова медведа, великих дивљих вепрова, вучјих шапа и друге дивљачи.Али, највећи је страх за нас је да се не појаве Албанци, ловци или неки други. Када се окренемо да одмеримо колико смо од равне Метохије одмакли према Кошарама, пуца поглед као на длану на Шар планину све до Љуботена. На три километра од места где смо оставили аутомобил, нема пута за Кошаре. Морамо преко потока. Снег је пола метра, а ми смо већ мокри до колена, али нам је то најмањи проблем.Загрејани смо од хода и не осећамо хладноћу. Причамо тихо о касетним бомбама и заосталим минама. Нисмо те среће, кажемо, да су баш нас чекале 12. година.Не приметивши караулу која нам је била сто метара лево , излазимо на врх планине. Директно у Албанију, после нешто више од два сата и 15 минута пешачења по великом снегу и сталним успоном. Бар пола километра смо у дубини Албаније. Илегално и без пасоша. Примећујемо кућу, пар људи око ње, а испод куће неки велики објекат. Јединствена прилика и доживљај. Снимам камером. У даљини доминирају врхови Проклетија са Ђеравицом од 2.656 метара надморске висине. Ту је и велика бетонска пирамида која је остала од ВЈ, којом је требало да се спречи копнени улаз НАТО снага. Сада служи за импровизовани гранични камен  “државе” Косово и Албаније.

После десетак минута на територији Албаније, добро анализирајући рејон враћамо се назад у потрази за караулом. Прво наилазимо на уништени водовод карауле, а онда 150 метара испод планине излазимо директно на караулу Кошаре. Задовољство и узбуђење истовремено. Прва сам српска нога која је крочила на тло чувене карауле овековечене у филмовима докуменртарцима: “Пакао Кошара”, “Други Косовски бој”, “Кланица под НАТО бомбама”. Фотографишем караулу са свих страна. Због великог снега се тек примећују рушевине неких објеката испред карауле сазидане црвеном пуном циглом. Караула као из филма страве и ужаса без крова и дрваених врата и прозора. Остала само цигла док је један крај поклекао од силних НАТО бомби. Палим понету свећу за погинуле припаднике Војске Југославије. Остају само наши трагови око карауле. Сигурно нико неће знати да је то српска нога корачала.

Тужан сам и што овде нема српске војске. Проводимо двадесет минута на овој чувеној караули. Сигурно сам да сам у том времену био најсамотније српско уво на Балкану и у најнепријатељскијем окружењу. Утихнуо је пакао Кошара. Данас на ширем рејону Кошара нема ничије војске. Медведи, дивљи вепрови и вукови крстаре Кошарама. Враћамо се по дубоком снегу, онако пречице… Не маримо за мокре ноге. Од момента почетка нашег пешачења до повратка бар десет пута смо се чули телефоном са возачем. И он је прошао без проблема. Нико га није посетио. После 17 сати и 30 минута седамо у аутомобил. Боле нас ноге од напорног пешачења. Назад преко Батуса, Јуника, Дечана, Пећи и Србице у 19 и 30 часова стижемо у северни део Косовске Митровице. Задовољни обављеним послом. Страх и ризик су се исплатили. Ипак је српска нога крочила, тамо где је било забрањено.

Битка за Кошаре

Битка за Кошаре се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СРЈ и Албаније између 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада из Албаније од стране УЧК, регуларне војске Албаније и НАТО-а је био копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Војска Југославије је спречила ту намеру. УЧК је успела да заузме караулу Кошаре, због јаке артиљеријске подршке војске Албаније и подршке НАТО авијације.Званичне информације ВЈ говоре да је у рејону Кошара било око 2000 припадника ВЈ, да је погинуло 60 припадника ВЈ, да их је 150 рањено и да је уништено једно борбено возило.

На другој страни било је 6000 припадника УЧК,а погинуло је 150 албанских тероириста и 300 их је рањено а уништено је и пет тенкова. Погунула су и три страна држављана који су били на страни и у редовима УЧК, два из редова НАТО алијансе: Француз Арнорд Пјер (1971.) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961.), као и добровољац у редовима УЧК Алжирац Мурад Мухамед Алија. У то време НАТО је у Албанији имао 12.000 војника, 30 тенкова и 26 хеликоптера “Апач”. На православни велики петак 9. априла 1999. године у три часа ујутру почела је масовна артиљеријска паљба са албанске стране на караулу Кошаре: топовима, хаубицама и артиљеријским бацачима, уз учешће француске Легије странаца. Напади су ишли у три правца: Раша Кошарес, Маја Глава и караула Кошаре. Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника УЧК. На караули и око ње било је само 200 припадника Војске Југославије, званичан је податак ВЈ. Припадници ВЈ нису могли да истрају у тако жестоком и масовном нападу УЧК, НАТО и француске Легије странаца и око 19 сати терористи УЧК су уз помоћ својих и наших пријатеља заузели Кошаре. У реону Кошаре командовали су Агим Рамадани, који је погинуо, Селим Ђекај и Рамуш Хајрединај, који су у Хагу.

Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника УЧК. На караули и око ње било је само 200 припадника Војске Југославије, званичан је податак ВЈ. Припадници ВЈ нису могли да истрају у тако жестоком и масовном нападу УЧК, НАТО и француске Легије странаца и око 19 сати терористи УЧК су уз помоћ својих и наших пријатеља заузели Кошаре.

Због великог снега се тек примећују рушевине неких објеката испред карауле сазидане црвеном пуном циглом. Караула као из филма страве и ужаса без крова и дрвених врата и прозора. Остала само цигла док је један крај поклекао од силних НАТО бомби.

Текст Зорана Влашковића из листа “Јединство” приредио Зејнел Зејнели

Преузето са:

www. slobodanjovanovic.org

Утихнуо пакао Кошара али од нас зависи да ли ће утихнути и жртве тог пакла.
Помозите да не буде тако!

Лозанка Радоичић

Kosare_3

Председник Србије Борис Тадић затражио је у Стразбуру, у Савету Европе, хитну, потпуну и независну истрагу о оптужбама изнетим у извештају Дика Мартија

Пренели су сви медији.

Како је председник Тадић великодушан. И овде је хтео да покаже да су српске жртве само оне које призна СЕ. Свих ових година породице заробљених Срба траже од њега да српско правосуђе то исто уради… Да он затражи истрагу и ништа … а породице су причале и причале, именовале починиоце злочина, молиле и представнике власти и опозиције… Никога нису гануле изјаве, тужне приче о одведеним, убијеним Србима. Сви су остали неми на сузе мајке за заробљеним, убијеним сином. Пажљиво забележене изјаве дате Тужилаштву за ратне злочине завршавале у фијокама изтражитеља, бар када је у питању злочин над српским жртвама.

Најзад у лику Дика Мартија стиже „спас“ и за српске жртве. Чини се да ће данас пошто је СЕ прихватио извештај Дика Мартија те жртве добити правну правду а председник Тадић није пропустио прилику да још једном себе промовише пред СЕ преко тих истих жртава о којима слуша од када је председник Србије.

Једна група заробљених и овога пута је изостављена. Где су војници заробљени у ратним дејствима од Кошара преко Призрена, Ђаковице, Пећи, Митровице до пута Штимље – Призрен и Суве Реке када је 13. јуна 1999. године, по потписивању Резолуције 1244, заробљено  девет војника о којима се до данас ништа незна.

Ћути Србија и о убијеним припадницима ондашње ВЈ. Списак ни број страдалих војника никада није јавно објављен а влада Србије је основала само Комисију за нестала лица. Убијене не могу да броје, много их је а како ће после пред Европом?

Не ћути само власт. Ћути и опозиција а највише они којима је посао да пишу о истини. Данас може да се објави вест о страдању војника само ако о томе саопшти потпарол Тужилаштва за ратне злочине. Кад осете да су у мањку јавног оглашавања они извуку по који случај и онда помпезно дају изјаве о томе да сви медији неколико дана се баве тиме.

Тако је било и 9. Марта 2009. Године када су објавили снимак од 30.септембра 1998. године  са заседом терориста ОВК које је предводио Агима Рамадани, на патролу војске југославије, који су сами терористи снимали. Приказани су и војници убијени у тој заседи. Војници који нису били предмет истраге тужилаштва већ су само послужили тужилаштву да објави вест о свом успеху  да су на трагу злочину о трговини људским органима.

Сви медији су писали о томе. То је за њих била сензација као и за РТС који је објавио тај снимак сада када је то дозволило тужилаштво које је тај снимак имало пре тога више од две године. Исти тај РТС је одбио да објави тај снимак две године раније јер је то тражила од њих мајка једног од убијених војника са 99 дана војска, припадника Нишког корпуса са ликације у Нишу.

Медији су пренеле и да је Окружни суд у Нишу наставио са истрагом о убиству тих војника са забраном да се објаве имена идентификованих злочинаца већ само иницијали са напоменом да су двојица у КПС са високим чиновима. Почео је Окружни суд са истрагом, саслушане су породице убијених, узете изјаве осталих преживелих учесника у том нападу и …

Ућутали су медији па ућутао и суд… а породице чекају, сада ће две године,  решење суда.

Лозанка Радоичић

Мајка војника

убијеног на Кошарама

30. септембра 1998. Год.

www.veranadaljubav.org.rs

Кренули су из разних крајева Србије. Неко зато што је осећао да треба а неко зато што је био позван. Сви су ишли ка истом циљу. Да одбране своју земљу. Да бране Србију од албанских терориста а онда и од „анђела“. Ко се још брани од анђела? Али ово није био обичан, ово је био „Милосрдни анђео“.

Данас, више од десет година после, њих још увек нема. Они се нису вратили. А да ли их је неко тражио? Тешко питање са простим одговором. НИКО!!! За домаће и међународне комисије су само број од многих како кажу, несталих.

Ови овде нису нестали. Могу да буду заробљени, или као што је случај са многобројним цивилима, отети, на силу одведени из својих кућа, улица, са својих њива. Њих једино породице траже, чекају…  Они који породицама треба да дају одговор, на тешка и болна питања, једноставно ћуте. То није „њихова војска“ . У исто време не смета им да „владају“ заједно  са онима који су „владали“ у оно време и под чијом командом се вршила  мобилизација тих војника, за одбрану отаџбине.

Сада су њихови видици шири и светлији. Само су породице чекајући своје најрођеније још увек у тами са све већим болом и све мањом надом да ће и они, као мањи број породица, добити вест о свом сину, оцу, мајци, мужу, брату…

О њима се и данас ништа не зна. Само место киднаповања за цивиле и место где су последњи пут виђени за припаднике војске и полиције.

Неки су ипак „имали више среће“, као што је група војника страдалих или заробљених у рејону Карауле „Кошаре“.  Постоје мапе са обележеним местом њиховог страдања. Узалуд има докуметације када нема жеље да се они пронађу.

Кажу: „Терен је миниран. Не може се на Кошаре“.

Те мине су  тамо биле и 1998. и 1999. године и нико ни од државника ни од генерала није рекао:  „Не може војска на Кошаре, тамо је све минирано“.

Кажу да за то нема паре… „Аргумент да донатори нису обезбедили средства јесте понижавајући“- каже председник Комисије за нестала лица, Вељко Одаловић. (часопис „Отетa истина“ бр.19)

Колико је понижење што држава Србија,  свих ових година, не хаје за војнике убијене на Косову и Метохији… Војнике који су гинули под заставом државе СРБИЈЕ!!!

Ко је њих позвао у службу ВЈ и касније упутио на југословенско – албанску границу? Отаџбина или донатор?  И ко су ти донатори који треба да обезбеда финансијска средства да би се српски војници пронашли и „вратили“ својим породицама?

А породице? Породице ћуте и чекају. Надају се. Можда се врати жив?

На Кошарама и данас „чекају“, да по њих неко дође:

Можда ово и  није коначан број припадника Војска Југославије заробљених у рејону Карауле Кошаре. Као извор информација коришћена  је књига „ЈУНАЦИ ОТАЏБИНЕ“ и списак канцеларије МКЦК (Међународни комитет црвеног крста), где су породице пријављивале нестанак својих најрођенијих.

Ако знате некога ко је остао на Кошаре, кога породица тражи, а да није овде споменут,  јавите на: veranadaljubav98@gmail.com.  Једини циљ је да ни један борац, који се борио, или дао живот, за одбрану Србије, не остане заборављен.

Кад држава неће онако како је њена обавеза, ми ћемо онако како осећамо.   Родитељски…

Лозанка Радоичић

ОТАЏБИНА ТЕ ЗОВЕ!

Да, баш тако пише на позиву који је добио сваки будући војник Војске Југославије. И они су се одазвали том позиву када то, по многима, у Србији и није било „паметно“. Они нису мислили тако и те 1998. године одазивали  су се позиву ондашње Војске Југославије. Прихватали су одговорност према Србији са вером да је и Србија уз њих. Прихватали су наредбе војне коменде и без поговора одлазили на положаје  и то најчешће са мање од три месеца, после убрзане скраћене обуке. Читаве јединице са локација ван Приштинског корпуса, после скраћене и убрзане обуке по наредби ондашњег начелника Генералштаба, упућиване су на Косову и Метохији.

Тако је и извиђачко – диверзантска јединица ВП 1410/3 Нишког корпуса, са локације у Нишу, 28. септембра 1998. године упућена у рејону Карауле „Кошаре“. У саставу те јединице били су   и регрути јунске класе 1998. године, војници, деветнаестогодишњаци са једва три месеца војног стажа.  23. јуна 1998. године су постали војници

Нису стигли ни да се одморе од дугог пута од Ниша до Карауле „Кошаре“ а већ су морали у патролу. Да обиђу границу, да их старешина обучи са оним делом обуке, који нису стигли да обаве, због скраћења редовне обуке, за тај род.

Њихов час обуке је кратко трајао. Док су ишли ка задатом циљу, у заседи је чекао „чувени“ Агим Рамадани са својим терористима. Има човек две домовине па може да из једне напада у другу. Може себи да дозволи такав луксуз и да све то забележи камером пре него се повуче у Албанију. Лако је њему, има где да побегне по извршеном задатку. На месту остају пет убијених војника. Тројица тек што су постали војници.

Нису преживели своје прво „Ватрено крштење“.

Да, на тај „пут без повратка“, не оду сами, млади и не искусни, са њима су, баш као и из Ниша,  „пошли“ искусни:

На велику жалост нису они једине жртве на југословенско-албанској граници, упадом терориста директно из Албаније. Из времена пре НАТО бомбардовања.На положају југословенско-албанске границе убијени су, у рејону Карауле „Кошаре“, још:

У рејону Карауле „МОРИНА“ убијени су:

У рејону Карауле „ГОРОЖУП“   и у  рејону Карауле „ЂЕРАВИЦА“ убијени су:

У рејону Карауле „БОГИЋЕВИЦА“   и  рејону села „ЈУНИК“  убијени су :

Сви овде споменути не разликују се од осталих убијених на Косову и Метохији  по ничему, што краси сваког часног српског војника, који је на крају двадесетог века прихватио позив своје земље и пошао, како су им рекли, да је брани.

Једина разлика је у месту страдања. Сви они убијени су на југословенско-албанској граници, директним упадом терориста из Албаније. Убијено је до почетка НАТО бомбардовања 16 припадника Војске Југославије, од тога 7 војника на редовном одслужењу војног рока. Двојица су имали по 19 година,  четири војника по 20 година  и један, најстарији 21 годину.

Такорећи деца, тек изашли из школских клупа. Имали су мало година живота али су много научили. Од својих родитеља научили су да воле Србију, земљу у којој су рођени. Од својих предака како се брани своја земља.

Мого пута поистовећивали су се са јунацима, гледајући америчке филмове посвећене, онима који су „за своју земљу“ гинули широм света.

Само нису рачунали на једно. Они су били амерички војници. Америка је у сваком тренутку уз сваког свог војника.

Наши убијени синови су „само српски војници“. Војници уз које, данашња Србија и они који су на њеном челу, не стоје. За њих наши синови никада нису ни постојали.

Свако убиство српских војника на југословенско-албанској граници је акт тероризма изведен из друге државе а терористи идентификовани. Неки од њих су и данас на командним функцијама. Влада Србије то не признаје. Ни ова, ни оне пре ње.

Убиство ових војника убијених у терористичком нападу може да процесуира само Тужилаштво за криминал и тероризам, које Влада Србије није прогласила недлежним и за убиства на Косову и Метохији ни за 1998. годину,  када је по Закону а не само по пароли Косово било Србија.

14. новембар.2009. године                                                                                                                                                                                                     Лозанка Радоичић

 Аутор: Горан Ђорђевић, адвокат из Ниша,

Руски историчар Кључевски, давно је написао, да историја можда ничему не учи, али кажњава због ненаучених лекција. Да ли је сврха обележавања само помен на једну трагичну епизоду сведену на неспоразум са светом? Подсећање на још једну од изгубљених битака, и „српски крај историје“? Или обележавање треба да се претвори у нешто више, можда нови почетак, па макар то био и најновији или последњи почетак. Почетак агресије као почетак претварања искуства у свест, а свести у државну политику.

Крај априла месеца обележиле су бројне манифестације посвећене десетогодишњици почетка последњег српског светског рата у 20-том веку. И како то бива код нас, званичне манифестације обиловале су епигонством, и осиромашеним духом свеопштег покајања и самозаборава. Опет смо обележили дан када смо остали сами, несхвaћeни, дан кад нас је цивилизовани свет још једном „са правом“ казнио. Данас, можемо поставити питање, у чему се огледа значај обележавања сећања на 24. март 1999.године.

Руски историчар Кључевски, давно је написао, да историја можда ничему не учи, али кажњава због ненаучених лекција. Да ли је сврха обележавања само помен на једну трагичну епизоду сведену на неспоразум са светом? Подсећање на још једну од изгубљених битака, и „српски крај историје“? Или обележавање треба да се претвори у нешто више, можда нови почетак, па макар то био и најновији или последњи почетак. Почетак агресије као почетак претварања искуства у свест, а свести у државну политику.

Да ли је 24. март 1999. године, прилика да се сетимо жртава, подсетимо “фаустовске душе” међународне заједнице, неправде и неправа, националних циљева и геополитичких аспирација? Уколико се пође од чињенице да вероватно нема пристојног човека коме није јасно да у свету у коме живимо не треба тражити правду, рекло би се да помињање неправа и неправде у вези са 24. мартом представља неразумевање и злонамерно одвлачење на дуги колосек доживљених грешака и никад препознатих пораза. Још је смешнији и срамнији аргумент да је акција НАТО-а, започета без одобрења Савета безбедности УН, као да би толико потребан легалитет правно- формални или етички, акција НАТО добила у случају изричитог или прећутног пристанка Савета безбедности, саопштеног са рушевина УН. Али то је све на поменутом колосеку никада сагледаних грешака, заблуда, срозавања и самозаваравања.

Помињање и подсећање на 24. март 1999.године, једино је оправдано и достојно уколико се врши помен на жртве. Помен на силу, разарање, на смрт и страдање. Подсећање се ту не сме зауставити, зато што се на смрти и рушевинама ништа не сме зауставити, као на сили ништа не може ни сазидати. Подсећање и помен на 24. март 1999.године, има сасвим другу димензију, која превазилази временски једнодеценијски оквир и тренутно сагледавање исхода рата.

Почетак страдања и смрт од 24.марта, морају се ставити у службу новог живота. Зато 24. март 1999.године не сме да се сведе на сећање, зарад сећања, на математички збир убијених војника, цивила, деце, на вредност уништене инфраструктуре.

Тим жртвама се мора дати смисао који неће бити сећање зарад сећања, већ сећање од кога се живи. А то је једино оно сећање које историјско искуство и претрпљена бол за изгубљеним животима претвара у колективну и појединачну свест и савест. Свест о држави, свест о заједничкој припадности, свест о заједничкој и неподељеној патњи, свест о потреби очувања државе, свест о успонима и падовима, свест о савезницима, о политичкој и државној елити, свест о неминовности суочавања са будућношћу условљеној прошлошћу.

Историјско кретање једног народа, учи да уколико се свако историјско искуство не претвори у свест, историјско искуство се претвара и враћа као патња, и то као умножена патња из које је тешко пронаћи излаз, као и из сваког многоструког и заслуженог страдања.

Тада ће жртве ће постати источници државне идеје и правци одређивања метода дневне политике. Тако схваћене жртве омогућиће да се у нашој земљи створи права политика. И тек тада жртве ће бити у функцији новог живота и вредности и светости новог живота. Такав помен на жртве омогућиће да жртве од 24. марта 1999.године, буду последње. И нека буду последње. Јер у овој земљи мученика никада није недостајало. Овде је увек недостајало прихватањe и поистовећивањe са жртвама. Да би биле последње, сећање на њих мора бити вечито и свакодневно, и као такво део сваке српске политике, део сваке српске свакодневнице. То је једини знак да оне не само да неће бити заборављене, и да помен на њих неће представљати израз неутешне боли њихових ближњих, већ да ће бити заувек живи источници нове државне идеје, путокази будуће среће, или гаранти продужене несреће. Тако сећање и прихватање жртава представљаће једно прожимање инстиката, које ће заувек бити у сврси светости живота, а нацији омогућити да избегне све наше амбисе и провалије.

Само тако доживљене жртве могу дати смисао бесмислу разарања и бити подстицај државној политици. Само такве жртве могу створити од Србије земљу за коју вреди живети, и поносити се, земљу за коју вреди борити се.

Док се не поведе кривични поступак, пред Законом, против садашњих државника Србије, за оно што чине пре свега жртвама, што убијене војнике и све оне који су дали своје животе за Србију ћутањем убијају и мртве, ово је Уводна и Завршна реч.

Тако смо ми родитељи убијених доживели текст који је написао господин Горан В Ђорђевуић, адвокат из Ниша и уз његову сагласност у целости преносимо са сајта Српски сабор „Двери“

Лозанка Радоичић

Десет година ћутања о злочину

Зашто су српске жртве и даље табу-тема на нашим властитим медијима? Зашто се и даље ћути о српским херојима из последњих ратова? Зашто је спречено да се чује пуна истина о страдању српског народа у читавом 20. веку? Зашто, зашто зашто…?

Морали смо поново да се огласимо. Директан повод је било писмо мајке једног од петорице убијених војника са којом смо у контакту и чије речи доносимо у наставку, сматрајући да је мајчинско срце рекло све што је било потребно рећи.

Ово неће бити крај наших активности по овом питању. Истина о ових пет војника и дужно поштовање које им није указано симбол су нашег односа према самима себи и својој држави. Ако се за њих изборимо, изборићемо се и за себе и свенародну бољу будућност.

КОШАРЕ, 30. СЕПТЕМБАР 1998 – ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

Кажу, „Време лечи сваку рану“. Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније, јер уместо мелема чемером се заливају. 30. септембарa се навршило десет година од када је на патролу ВЈ, у рејону карауле Кошаре, отворена минобацачка и митраљеска ватра из заседе од стране албанских терориста. Убијено је пет војника само зато што су Срби. Угасило се пет незаснованих породица.

Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.

Мирослав, млађи водник, требало је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.

Илија није јавио родитељима да иде на Косово. И својим другарима је предходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.

Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.

Владимир, по имену је требало да влада у миру, а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо, али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.

Док су се приближавали државној граници нису ни слутили да, од раног јутра, у заседи чека јединица тзв. ОВК, коју је предводио Агим Рамадани. За њих петорицу живот се завршио у једном трену. Убијено је пет војника, пет момака. Све што су оставили за собом је туга и гробови које родитељи ките уместо сватова. Породице нису засновали. Милош и Мирослав вероватно због заузетости и обавеза у служби. Владимир, Илија и Миладин због младости. Имали су једва по деветнаест година, тек изашли из школских клупа.

30-ти септембар је њихова годишњица. Само једна од многих убијених. Али о томе се у Србији не прича. За свима њима остала је само дубока тишина.

Данас су на сцени они који Косово бране причом. На њиховим реверима пише „Косово је срце Србије“. Оних, који су срца оставили на Косову, нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косово, у Метохији.

Како може неко да каже „Косово је Србија“ а да при том ћути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века.

Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у времену Лазе Лазаревића и његове приповетке „Све ће то народ позлатити“. Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе“ наше синове. Да, они који за собом нису оставили потомке кроз те приче „надживеће“ нас, њихове родитеље.

Поклонили су Србији највредније што су имали. Да ли Србија може да им да један дан у години када ће се причати о њима?

Лозанка Радоичић, мајка једног од убијених војника

Преузето са: www.srpskedveri.com