Исповест Снежане Здравковић, чији је отац киднапован, а након тога убијен
САМО ДА НОВИЦА НЕ ДОЖИВИ СТРИЧЕВУ СУДБИНУ
“И осташе родитељи без деце, деца без родитеља,брат без сестре, сестра без брата, а ја остах дете без родитеља и сестра без брата. Туга, бол и жалост у мојим Марковићима,а Југовиће оста без Томислава и Новице”
Те године, када већина мог народа спасаваше животе деце и своје, и нађоше уточиште ван косметског неба, бејах и ја са својом децом међу њима. Не прође много, а вест ме погоди као стрела. Отеше ми зликовци брата од стрица, Новицу. Неверица, туга и нада – осећања која ме прате девет година. Да ли несрећа, када почне, зна да стане? Не прође ни годину дана, а друга стрела као да је мене и само мене чекала. Отеше зликовци и мог оца Томислава, а неверица, бол и нада посташе моји дупли сапутници. Питала сам се због чега је крив да га данас нема. И ја, његово дете, нађох му кривицу. ” Опрости оче, крив си што си остао на своме огњишту, што си остао да живиш тамо где си рођен, где си подигао своју децу и где су се родили твоји “. О Боже, о свете, да ли је то кривица?
Нисам ни слутила да га то јунско јутро, године које се завршава стари, а почиње нови миленијум, видим последњи пут. Зажелео се отац и деда своје деце и унучића који беху у расељеничкој колони и уточиште нађоше у градићу крај Топлице. Жеља беше толика да се нађе у колони возила која је пошла са Космета, ка нама. Пратили су их неки миротворци, неки чувари слободе и мира јер на сваком кораку косметске земље вреба опасност, звери показују чељусти и никако не престају са нападима. ”Безбедно” прође он ту линију за коју сада кажу да је “граница”, ма да ми никада неће бити јасно каква је то граница Србије са Србијом. Дође мој отац и беше пуно срећан када му унучићи потрчаше у загрљај, а ја не знам да ли је то била срећа или туга што тада осетих. Срећна сам што га видим, али његове очи ми одаваше неку тугу која се муњевито пресели у моје срце и моју душу. Ако је тачно “да су очи огледало душе”, колику то тугу он понесе са Космета? Тугу у његовим очима разумећу неколико дана касније. Причаше ми како је кући све у реду, да ми је мајка добро, да могу да живе, да им неко гаратује животе, мир и слободу. Тим речима хтеде да унесе мало мира у моју душу. Ја сам ћутала, ма да смо обоје знали шта значи то моје ћутање које је значило више од речи. Гледам како се игра са унучићима, с мојом и дететом моје сесре, па сам срећна што на тренутак његове очи посташе веселије. Ужива дека у Јовани, Николи и Јелени, а пресрећан је што ће му ћерка Слађана подарити још једно унуче (које никада неће упознати). А на Космету остаде моја мајка, а његова супруга.Пази и чува домаћинство које годинама градише она и њен Томислав. Јавља нам да је све у реду и да чека да се отац врати, да би обавили послове у пољу. Нису хтели да им земља буде необрађена јер им она постаде једини извор прихода пошто после тридесет година остадоше без послова.Тако отац одлучи да после десет дана проведених код “своје деце”, како је звао моју и породицу моје сестре, крене пут Космета, јер тамо беше “његов живот”. Знала сам да он никада неће напустити Космет и отићи из своје куће, села и од свог народа.
Тог двадесет четвртог јунског јутра испратих оца, загрлих и пољубих на растанку. А тај растанак, тај растанак ћу памтити док ме буде било. Дуго сам гледала за аутом који се удаљавао. Беше ми добро познат пут којим ће проћи. Иде отац дому своме , својој супрузи која га чека тамо, а ја чекам овамо да се јави да је стигао. Као да сам некако заборавила да на том путу којим пролази чекају звери раширених чељусти, жедне крви мог народа, а они “миротворци”, ”гаранти мира” како их зваху оправдаше свој назив јер мирно гледаше како звери растргоше припаднике мог народа. И када се сјединише звери и миротворци настаде ужас, настаде страдање. И тим, баш тим зверима у чељусти паде и мој отац. Не дочека га његов дом, не дочека га супруга, не дочеках га ни ја да се јави. Нема ми оца, гледаше људи како га звери напале, гледаше и одоше, а њега нема. Туга, бол, неверица, нада... Пролазе дани, недеље, месеци и године и ми га чекасмо да се врати. Тачно 2500 дана чекасмо да се врати дому своме. А тих хиљаде дана су сваки прича за себе. Требало би на хиљаде страна да се исприча сав бол, туга и нада које ме пратише, и даље ме прате.
И после осам година, сазнах да звери нису имале милости. Косметска земља и пре тога беше натопљена крвљу мог народа,а сада се и крв мог оца проли по њој. Остаде крв и душа његова на Космету, а посмртне остатке сахраних у градићу крај Топлице,у истом оном граду, где ја пре девет година нађох уточиште, у истом оном граду из кога је кренуо дому свом. Не беше му ваљда тешка црна земља косметска, а ова овде нека му је лака, најлакша што може бити.
А брат мој, Новица мој...? Чека га сестра и моли се да не доживи судбину оца мога, а стрица његовог.
Снежана Здравковић - ћерка киднапованог па убијеног Томислава Марковића и сестра од стрица Новице Марковића